ХАЈДЕГЕРОВСКА ХЕРМЕНЕУТИКА И ТУМАЧЕЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: ПРЕГЛЕД И ПЕРСПЕКТИВЕ

Сажетак

У раду се испитују могућности примене херменеутике Мартина Хајдегера у тумачењу српске књижевности посматране у целини и с обзиром на особености сопствене периодизације. Из одабраних студија немачког фиолозофа у којима се бавио односом између филозофије и песништва издвајамо неколико тежишних категорија чију уклопљеност у различите поетичке системе стилских формација српске књижевности у даљим корацима и практично проверавамо на самим књижевним примерима. Та тежишта јесу односи према метафизици, језику, субјекту, песнику и песништву. На основу тако дефинисаних критеријума издвајамо оне стилске формације и њихова дела у чијем се тумачењу хајдегеровска херменеутика може применити и образлажемо могућности и услове њихове комплементарности. Главно питање на које тежимо да дамо одговор тиче се одлика које повезују оне стилске формације чија се дела могу успешно тумачити са становишта хајдегеровске херменеутике, што једним делом залази и у проблеме периодизације и компаративног проучавања, како српске, тако и светске, књижевности. У крајњем резултату, скуп ових начелних увида би могао представљати нацрт за будућа подробнија и нова тумачења појединачних дела српске књижевности.